Nux

31/05/2026

Emotivna ispovijest: Ostavio sam ženu jer se "zapustila", a onda me susret u Tuzli nakon dvije godine potpuno slomio. Lekcija koju sam kasno naučio.

31/05/2026

Prečicom preko groblja: Susret s Drekavcem

„Haso“, kaže Azem, s onim svojim mangupskim tonom, „idemo prečicom preko Groblja. Brže je 20 minuta.“
Haso se zaprepasti i preljedje, jer u Bosni se to radi i kad vidiš mačku, a kamoli kad spomeneš mezarje: „Azeme, bolan, pa znaš da tamo Drekavac ordinira poslije jacije!“
„Ma kakav Drekavac“, pljunu Azem, valjda da otjera zle džine. „Ja kad prođem, on se pravi da je grlica. Hodi ti za mnom i šuti.“
I krenuše. Mjesečina je bila ko dan, kao da je i ona nešto slutila. Cvrčci su drečali u daljini, ali čim Azem i Haso uđoše u mezarje – muk. Haso se zalijepi Azemu za leđa, a srce mu je lupalo k'o veš-mašina na centrifugi. „Azeme, čuješ ti ovo? Ne čuje se ništa.“
„Čujem“, kaže Azem i zapali cigaretu. „Čujem kako ti srce lupa k'o veš-mašina na centrifugi. Hodaj.“
https://www.bosnianux.com/2026/05/drekavac.html

30/05/2026

🪓 **Magarac nije mogao više da izdrži...**

Frank, naš domaći ratar, bio je čovjek tišine i motike. Njegova njiva – raj. Njegova kuća – ratna zona. Žena mu, glasnija od pet pijetlova i oštrija od kose kad se naoštri na kamenu. Svaki dan ista pjesma: „Frank, ne znaš ni hljeb isjeći kako treba!“, „Frank, šta si to obuo, izgledaš ko da si se potuk'o s ormarom!“ – i tako od sabaha do akšama.

Jednog dana, dok je Frank sa svojim starim magarcem brazdao zemlju, eto ti žene s korpom – ručak i kritike, sve u paketu. Sjedi Frank na kantu, jede sendvič, a ona stoji ko stražar pred kasarnom, ruke prekrižene, jezik brži od traktora nizbrdo.

I onda... magarac, taj tihi heroj, odluči da uzme stvar u svoje kopite. Jedan precizan udarac – žena pala. Tišina. Prvi put u godinama.

Sahrana – spektakl. Došli ljudi iz tri sela, neki da tuguju, neki da vide je l’ to stvarno magarac. Pop primijetio nešto čudno: kad žene prilaze Franku, on klima glavom gore-dole. Kad muškarci – lijevo-desno.

Priđe mu pop: „Frank, što klimaš ženama, a muškarcima odmahuješ?“

Frank, mirno, kao da priča o vremenu: „Žene kažu da je lijepo izgledala, pa klimam da budem fin. A muškarci... svi pitaju isto – ‘Je l’ taj magarac na prodaju?’“

Pop se nasmija, Frank se okrenu prema njivi, i ode – gdje ga čeka jedini glas koji mu ne prigovara: šapat vjetra.

30/05/2026

🍷 **Ljubavni jadi jednog ćelavog junaka**

Uleti mali, ćelavi čovjek u kafanu, tresne šakom o šank:
„Daj mi duplu najjaču rakiju! Toliko sam ljut da ne vidim pravo!“

Konobar mu natoči, a on je srkne u jednom gutljaju. „Još jednu!“ – viče.
„Polako, bolan,“ kaže konobar, „ispričaj šta te toliko iznerviralo.“

Čovjek uzdahne:
„Sjedim ja sinoć u kafani, kad mi priđe prelijepa plavuša. Kaže: ‘Hoćeš li sa mnom u hotel na večeru?’ Ja sav sretan – nisam dobro jeo mjesecima! Odvedem me u sobu, kaže: ‘Opusti se, gledaj TV, ja ću se spremiti.’ Kad odjednom – ključevi u bravi! Ona panično: ‘To je moj momak! Brzo se sakrij!’

Ormar – previše očigledno. Ispod kreveta – sigurno bi našao. Vidim otvoren prozor – izletim i uhvatim se rukama za okvir, visim i molim Boga da me ne vidi.“

Konobar se smije: „Pa dobro, neugodno, ali nije kraj svijeta.“
„Nije kraj svijeta?!“ – nastavlja čovjek. „Upada njen momak, viče, razbija sve redom. Ormar razvalio, krevet prevrnuo… Ja mislim: ‘Dobro je što nisam tamo.’ A onda – polije me ključalom vodom po glavi! Opečeno sve! I još mi prste uhvati u prozor i stiska dok krv ne poteče!“

Konobar klima glavom: „E, sad te razumijem.“
Čovjek odmahne rukom: „Ma nije to najgore!“
„Pa šta je onda?“ – pita konobar.

Mali se nagne, šapne:
„Okrenem se da pogledam… a visim samo pola metra od zemlje!“ 🤦‍♂️🤣

30/05/2026

Samo što sam stavila kafu da provri, vrata tresnuše kao da nam je upala SIPA. Ulazi moja Ajla, sedam dana staža u prvom razredu, a već izgleda kao general poslije poraza. Ruksak leti na pod, a ona uzdahne tako dramatično da se kristali na lusteru zazveckaše.

Gledam je i grize me usna da ne prsnem u smijeh.

– Šta je bilo, dušo? – pitam, a glas mi drhti od suzdržavanja.

A ona se namršti, ruke na bokove, i ispali:
– Katastrofa, mama. Gubim vrijeme!

Meni već suze krenule od smijeha, ali glumim zabrinutost:
– A što, bona?

I krene tirada. Ne zna čitat, ne zna pisat, i najveća nepravda svemira – NE DAJU JOJ PRIČAT. Kažem joj: “Pa tek si sedam dana išla, polako...”

Ma kakvi. Moja Ajla ne zna za "polako". Za nju je škola do sad bila kurs stajanja u redu, sjedenja i šutnje. A ona, moj ekspert za pričanje, tu ima doktorat od treće godine.

Pa krene da korača po dnevnoj ko premijer pred ostavku. Sad su na redu bojice. Neko se usudio da uzme NJENE bojice. A šta ako nestane plave?! Plava joj je najdraža, i to je, naravno, veliki problem.

– Uh, to je ozbiljan problem... – kažem ja teatralno, a jedva dišem.

I onda matematika. Kaže, kad treba spavat nije umorna, ali čim učiteljica spomene brojeve – oči joj same padaju. Klimam glavom: “Težak život, vidim...”

A ona klimne nazad, sa teretom sedam godina na plećima: “Najgora sedmica ikad.” Taman da je utješim, ona doda: “ALI... upoznala sam jednu prijateljicu.”

Eto, ima nade. Sara se zove, ima naljepnice s jednorozima koje svjetlucaju. I tu saznajem da je moja prvačica već ušla u međunarodnu trgovinu: naljepnica za smoki.

– Ajla, ti već praviš dilove u prvom razredu? – ne mogu da se ne nasmijem.

Stavi prst na usta, oči joj sijevnu:
– Šššš... to se zove biznis.

Zgrabim je i zagrlim kroz smijeh: “Dobro, gospođo Biznis, snaći ćeš se ti.”

A ona uzdahne kao da upravo završava sjednicu Vijeća ministara:
– Dajem školi još jednu sedmicu. Ako do petka ne naučim čitat – tražim razgovor s direktorom!

Meni dođe da je pitam hoće li zakazati termin kod sekretarice ili upada direktno. Ali samo se nasmijem i kažem:
– Dogovoreno. 😀

I dok ona maršira u sobu da planira strategiju za smoki-diplomatiju, ja pijem onu hladnu kafu i kontam: sedam dana škole, a već imam malu revolucionarku, biznismena i pregovarača u kući. Biće ovo zanimljiva školska godina.

29/05/2026

Become a supporter of Bosnianux Stories today!

29/05/2026

Pametni Kenan😂
Kenan: "Učiteljice, ja sam previše pametan za prvi razred! Moja sestra je u trećem, a ja sam pametniji od nje."

Učiteljica, vidno iznervirana, zgrabi Kenana za ruku i odvede ga pravo u direktorovu kancelariju. Objasni direktoru cijelu situaciju. Direktor se namršti, pogleda Kenana preko naočala i reče da će mu postaviti par pitanja. Ako samo na jedno ne odgovori tačno, vraća se u prvi razred i ima da šuti ko zaliven. I učiteljica i Kenan pristanu po dogovoru.

Direktor: "Koliko je 3 x 3?"
Kenan: "9."
Direktor: "6 x 6?"
Kenan: "36."

I tako unedogled. Direktor ga je rešetao pitanjima koja bi svaki trećak trebao znati. Konačno, nakon dobrih sat vremena, direktor se okrene učiteljici i kaže:

— "Ja stvarno ne vidim razlog zašto ovaj mali ne bi išao u treći razred.
Nastavak u komentaru...👇

29/05/2026

**Svaka familija ima svoju “crnu ovcu”.**
I ne, to nije razlog za sramotu – često je baš ta ovca najjača u duši.

Crna ovca nije buntovnik samo da bi prkosila. To je osoba koja odbija da pogazi svoje vrijednosti. Ona bira iskrenost, čak i kad ta iskrenost drugima ide na živce. Njena direktnost, čudne fore ili nekonvencionalno razmišljanje prvo izazovu podignute obrve… ali kasnije postanu izvor novih ideja i promjena.

🌍 **Društvo treba takve ljude.**
- Oni postavljaju neugodna pitanja.
- Ne boje se biti drugačiji.
- Ne savijaju se da bi ugodili očekivanjima.
- Ostaju svoji, pa makar i sami.

Zahvaljujući tim “crnim ovcama”, svijet se pomjera iz mrtve tačke, prestaje razmišljati u šablonima i uči da prihvati različitost.

👉 Zato:
- Ne stidi se što si drugačiji.
- Ne pokušavaj da ugodiš svima (ionako je nemoguće).
- Cijeni one koji su imali hrabrosti da budu “čudni” – jer baš oni često pokažu da je sloboda u tome da budeš svoj.

28/05/2026

Tradicija Koju Ni Dedo Ne Pamti
U jednom zabačenom bosanskom selu, tamo negdje iza sedam brda i sedam dolina, živjeli su ljudi poznati nadaleko po svojoj gostoprimljivosti. Kad god bi im stranac naišao, tretirali bi ga k'o bega. Sofra bi se prostirala od zida do zida, puna svega i svačega: pite, ćevapa, sarme, dolme, baklave, hurmašica, a obavezno i kiselo mlijeko. Ma, da ti pamet stane!
Jednog dana, put nanese nekog Muju, putnika namjernika, u to selo. Seljani, čim ga ugledaše, odmah se sjatiše oko njega, a domaćini počeše iznositi jela k'o da je svadba u pitanju. Mujo, kad vidje onu gozbu, poče se smijati od sreće... ali u istom trenu, osmijeh mu se zaledi na licu.
Usred sofre, između tepsija i zdjela, stajao je ogroman, debeo štap. Mujo proguta knedlu i nervozno upita:
„Jarani moji, a zašto vam je ovaj štap ovdje?“. 👇👇

Seljani dočekali Muju sa sofrom i štapom od 2 metra. Mujo mislio da će ga tući. Ispostavilo se da je "štap" zapravo čačkalica za zube. 130 godina trad

26/05/2026