Predstava Tramvaj zvani želja
Tenesi Vilijams
SKC Novi Sad i KC Vrbasa
Režija: Stefan Vukić
Igraju: Sunčica Milanović, Marko Vasiljević, Bojana Milanović, Ivan Ninčić, Dimitrije Aranđelović, Mia Simonović, Stefan Vukić, Ema Stojanović, Aljoša Đidić
Autorska muzika: Pavle Pešalj
Scenografija: Marija Mandić, Irena Hadži – Đorđević
Dizajn svetla: Nikola Marinkov
Producentkinja: Aneta Goranović
Koo
rdinatori: Nikola Vasiljević, Bojan Periz
Fotografija: Aleksandar Ramadanović
Dizajn: Đorđe Marković
Stručni konsultanti/kinja: Boris Isaković, Jasna Đuričić, Radoslav Milenković
Premijerna izvođenja:
26. april Kulturni centar Vrbasa
27. april u okviru programa Nedelje pozorišta, SKCNS Fabrika
Predstava „Tramvaj zvani želja“ (A Street Car Named Desire), američkog dramskog pisca Tenesija Vilijamsa premijerno je izvedena na Brodveju u Njujorku 1947. godine. Tenesi Vilijams je za ovo dramsko delo nagrađen Pulicer nagradom. Reč reditelja:
Ovo je komad koji govori o tome šta je čovek u stanju da podnese, ili ne primeti zarad prezervacije muško - ženskog odnosa koji se zasniva na seksualnoj želji, kao i zarad poboljšanja egzistencijalnih uslova. Bitna tema koja se nameće u ovom komadu je nerazumevanje ili nemar društva u odnosu na ozbiljnost psihičkih problema ili psihičke osetljivosti jedne osobe. Publika će moći da svedoči velikoj nepravdi koja je naneta jednoj ženi, čak i od njene rođene sestre, saosećajući se sa njom i preispitujući svoje postupke. Na kraju otvara se i tema netolerancije društva na različitost bilo koje vrste. Takva društva nazaduju, a iskustvo i statistika potvrđuju ideju našeg tima o potrebi umetničkog preispitivanja problema društva u kom živimo, kroz rad na tekstu Tramvaj zvani želja. Nije bilo potrebno mnogo da taj proces zaživi, okupila se grupa mladih ljudi, motivisana temama i dramskim kvalitetom teksta, da sa velikim žarom radi na njemu. Prvo su to bile probe po stanovima i improvizovanim mestima. Entuzijazam i upornost su proširili tim predstave i doveli do prepoznavanja i podrške institucija, što je projekat podiglo na profesionalni nivo i obezbedilo nam bolje uslove za rad. Predstava Tramvaj zvani želja je moje debitantsko ostvarenje u ulozi reditelja, tako da je postojao prvobitni strah, kako ću se kao glumac nositi sa novom dodeljenom ulogom i odgovornošću. Sada kada smo pri samom kraju procesa, verujem da se snalazim i siguran sam da tome doprinosi idejna srodnost i bliskost stvaralačkog tim, odnosno činjenica da je potekao iz iste škole. Težimo ka istom cilju od mikro do makro nivoa i to je razlog zbog kog volimo i bez stvarnih problem prolazimo kroz proces. Taj cilj je da osvestimo publiku da je u stanju da utiče na probleme kojima se predstava bavi. Verujemo da je pozorište moćan i autentičan metod slanja poruke i preuzimanja odgovornosti za stvaranje boljeg društva. Kao mladi autori spremni smo da delujemo i prihvatimo privilegiju i odgovornost koju scena pruža. Ako bismo govorili o poruci predstave, ona je: Vozite se tramvajem zvanim želja, umereno i racionalno... zapravo vi ga vozite ... ne dozvolite da on vozi vas bez potpune svesti o pravcu ... prepustite se vožnji dovoljno da uživate u njenoj neizvesnosti, a uvek sa mogućnošću da pritisnete kočnicu kada je ona neophodna ...
Ja se lično, tim tramvajem vozim svakodnevno, i nisam siguran gde me vozi... valjda na neko lepo mesto... a možda je i sve samo u vožnji...
Stefan Vukić
